Građani birači,
živo me interesuje koliko vas, građana Beograda, sa pravom glasa će u petak uveče da pomisli „Zašto da se trudim da izađem na izbore kada je sve namešteno, direktno ili indirektno? Priznajte, koliko vas će da pomisli da se njegov glas ne računa, da je izbor na ovim izborima očajan i da, kada pogledate listu kandidata, gubite inspiraciju da se uopšte čuje vaš glas zaokruživanjem nekog broja? Naravno, setićete se i poslovice: Da izbori mogu nešto da promene kapital bi ih davno zabranio, zar ne?
Zar mislite da nisam isto pomislio? Priznajem, jesam, ali sam isto tako i došao do toga da je glas izlaz. Posebno u nedelju.
Kada pogledate kampanje kandidata nijedna ne zaslužuje da je prenesete dalje. Nigde priče o radnicima i budućnosti. Previše prljavog veša kao da niko nema sapun i ruke da prvo opere svoje a onda i ukaže na tuđe.
Svi vi koji čitate moje otvoreno pismo, sigurno ćete smisliti bar jedan izgovor više da ne glasate i da zatvorite vrata sebi. Jer ako ćutite nema izlaza.
Ne čude me vaši stavovi, jer od početka glasačkog prava u Srbiji pitanje je kada su glasači bili zadovoljni onim što su dobili.
Zašto bi u nedelju bilo drugačije?
Jer, u nedelju, glasanje je izlaz(nost) iz stanja koje je puno kompromisa i svakakvog nasilja.
Da li je moguće da u nedelju prvo pokažemo poštovanjem našem glasu, pa tek onda kafi, ručku i druženju sa prijateljima? Recite mi da znam. Nemojte da ćutite danas, jer onda znam da ćete ćutati i u nedelju.
Pitam vas sve! Kada su vam udobna stolica i društvene mreže zamenile šetnju po ulicama i trgovima? Zašto ste dozvolili da televizija i internet ubiju vaš glas i njegovu snagu pretvore u komentar ili post koji ne traje duže od par minuta?
Kada ste postali samo nemi posmatrači političkog života u Srbiji?
Šerovanje političkih poruka na društvenim mrežama postala je trenutna doza demokratičnosti i bunta. Borbe za neka i nečija prava. Evo, recimo, za Radnička Prava.
Da li, stvarno, verujete da će vaš osećaj digitalne pripadnosti kroz šerove, komentare ili političke postove zadovoljiti očekivanja vašeg glasa koji želi da izađe napolje i zaokruži samog sebe?
Verujte mi. Sami ste ispred ekrana. Na ulici i na glasačkom mestu niste sami.
Usta su vam puna kulture.
Nedostaje vam osnovna kultura. Izborna kultura. Kultura glasa.
Ne pozivam vas javno da u nedelju ispunite vašu građansku dužnost, već da pošaljete poruku drugima. "Prošetaj Glas- neka ga vide".
Javno vas sve pozivam, i prozivam, da do nedelje po kafićima organizujete javne debate, jer kafa može da se pije i kada se priča o budućnosti. Za početak čujte snagu glasa uz kafu.
U nedelju ga zaokružite olovkom.
Joj, da…. Izvinite, nemate vremena u nedelju da izađete da glasate. Treba da postujete selfi na Instagramu i da komentarišete na FB. Obavezno na Twitteru da ispratite haštag dana… Naravno, jer je to vasa doza aktivizma. Ni digitalni aktivizam ne znate da relizujete, a da ne pričam o pravom društvenom aktivizmu. Glasnom aktivizimu.
Da, razumem vas… Pre ćete da potrošite tri sata na društvenim mrežama, nego pola sata šetnje do glasačkog mesta i zaokruživanja bilo kog broja.
I vi, što ćete da me pitate, a šta ćemo da postignemo izlaskom i glasanjem? Nešto ćete da postignete. Dok ne uradite nećete znati.
Više vas glas pati u mašti nego što pati u stvarnosti. To je istina. Vaš glas u mašti je strašan, a na javi kukavica.
Branite se procentima. Zaboravite na procente i cenzus. Verujte u vaš glas 100% a ne onoliko koliko kažu istraživanja da vredi.
Zašto sam napisao ovo pismo?
Jer mi je juče tinejdžer u kafiću rekao:
"Ja ću prvi put da glasam jer sam stekao pravo da zaokružim svoj glas. Verujem u moj glas. Jedan ali za mene vredan. Svaki glas treba u nedelju da se čuje."
E, zato sam napisao ovo pismo.
Jer volim da čujem glas.
Znam da vaš neću čuti ni danas, ni u nedelju. Jer vi volite vašu zonu udobnosti. Posebno onu na društvenim mrežama.
Na kraju šta vam drugo mogu napisati.
BUDITE GLASAČ, A NE SAMO POSMATRAČ.
GLAS JE IZLAZ.
S’ poštovanjem,
Avdo Čardžić
Mladenovac, Mart – 2018 godine